Kada se iscrpe svi fizicki resursi, kada je telo slomljeno i malaksalo, ispovredivano, kada sveprisutni bol kao surovi tiranin zagospodari telom, šta onda ostaje ? Da li su naš duh i „psiha“ dovoljni da nas izvuku iz opasnosti dok stojimo samo malo iznad ambisa koji zlokobno preti da nas proguta, a mi se kao riba na suvom borimo za svaki novi udisaj i tražimo motivaciju, motivaciju- taj “ sveti gral“, motivaciju koja ce nas održati na površini, motivaciju koja ce nam dati nadu da možemo pobediti nevolju i kao feniks se ponovo roditi i izdici iz sopstvene apatije ? Na ta pitanja možda se ipak nade odgovor, ali odgovor moramo potražiti kroz svoje licno iskustvo. Potraga je duga, opasna i teška, ispunjena trnovitim stazama bez jasnog putokaza.
Svoju potragu sam zapoceo pre nekoliko godina trceci ultramaraton preko užarenog peska pustinje Sahare, nastavio prelazeci kroz razne živopisne i sunovratne planinske vence Alpa, trcao kroz nepregledne šume, spustio se i do Azurne obale, a moja poslednja stanica pre nekoliko dana bilo je mesto Fort Loderdejl, u blizini Majamija, u americkoj državi Florida, gde sam ucestvovao na neprekidnom šestodnevnom ultramaratonu, pod imenom „ICARUS FLORIDA ULTRA FEST“. Dobio sam pozivnicu za ucešce od cuvenog americkog ultramaratonca Andrei Nana, kog’ sam upoznao trceci ultrmaraton od Milana do San Rema u Italiji. Ukazana mi je velik? cast I odgovornost da budem jedan od protagonista trke na kojoj ucestvuju sve same legende svetskog ultramaratona, specijalisti za šestodnevne trke, prave “zveri”: Jesper Kenn Olsen, Danac koji je jedini covek u istoriji koji je dva puta optrcao Zemljinu kuglu I za poslednjih šest godina pretrcao preko 63 hiljade kilometara, koji je pobedio gotovo na svim ultramaratonima koje je trcao; Michele Notarangelo, Italijan koji je u poslednjih šest meseci pretrcao cetiri šestodnevna ultramaratona I koji drži nekoliko italijanskih rekorda u najekstremnijim dužinskim trcanjima, Rimantas Jakelaitis, Litvanac koji je u životu istrcao na desetine šestodnevnih ultramaratona, trka od 1000 milja, 3100 millja, desetodnevnih trka, Charlotte Vasarhelyi fantasticna kanadska ultramaratonka nadljudske izdržljivosti… Tu su još mnogi drugi veliki I iskusni trkaci, cenjeni, poštovani, biografija ispunjenih podvizima, ekstremnim
trkama, takmicenjima, tvrdokorni, zreli, psihološki I emocionalno stabilni, izvežbani da pobede pospanost, žed, glad, bol I patnju koju sa sobom nosi jedan dugi šestodnevni ultramaraton, „gladijatori“ cije „hodocašce“ po najtežim svetskim ultramaratonima traje godinama, željni su novog dokazivanja, novih rekorda, pomeranja granica izdržljivosti, u pogledu im se može naslutiti odlucnost da „mladom momcicu“ iz daleke zemlje Srbije pokažu gde mu je mesto, da je još „zelen“ za ovakve trke, da mora du bude strpljiv, da prolije i znoj i krv, da oguli stotine donova na patikama dok jednog dana ne bude dostojan da ravnopravno podeli zajednicku avanturu…
Pred svaki ultramaraton pokušavam da pronadem novu motivaciju, novu pokretacku snagu koja ce mi u najtežim trenucima i kada budem vodio bespoštednu bitku sa svojim „demonima“ biti zvezda vodilja ka cilju. Ponekad motivaciju potražim citajuci istorijske romane o epskim junacima i njihovim podvizima, nekada u muzici koja me umiri i oraspoloži, a opet najvecu motivaciju pronalazim u pricama sasvim obicnih ljudi iz svoje okoline, u prici mog komšije, majstor-obucara
Jove, pogurenog omalenog dedice, koji svake zore odlazi u malenu neuglednu obucarsku radnju iza ugla, popravlja danima staru obucu kako bi svojim unucima priuštio dobro obrazovanje jer su rano ostali bez roditelja, pa se sav teret srušio na starog Jova. Eh dragi Jovo kada bi znao koliko sam te se puta setio tokom trke na Floridi, tvoja snaga volje bila je i moj pokretac, hvala ti stari ‘što postojiš. Još jedna legendarna prica duboko mi se urezala u srce i cini mi se da sam u nekim trenucima, kada bi se noc spustila i zavladala neka zlokobna tišina mogao da zamislim junake price kako zajedno sa mnom trce ka cilju. Verujte da ne fantaziram, kada vas tokom ultramaratona obuzmu razmišljanja o odustajanju, kada duh postane nemiran, misli raštrkane i neodredene, pogled odsutan, kada vam sve smeta, svi su vam krivi za vaše osecaje, hrana vam je neodgovarajuca, ukus pica opor, kada poželite da iskocite iz sopstvene kože, patike vam postanu neudobne, oprema vas steže, znoj je hladan, disanje bez ritma, kada osecate ucestale bolove po celom telu, kada vulkanska erupcija pesimisticnih misli u glavi preti da vam uništi i poslednju nadu da cete uspešno okoncati trku, e tada se hvatate za slamku spasa, vadite „keca“ iz rukava, pokušate da se setite tih motivišucih prica i dogadaja, time pobedujete sebe, vrati vam se osmeh na lice, smejete se nevolji, optimizam je opet sveprisutan, a cilj se tada jasno nazire… A legendarna pricica kaže:
– U “Kanjonu bakra” , koji preseca planinski venac Sijera Madre Oksidental u Meksiku, živi indijansko pleme Tarahumara, ciji pripadnici sebe nazivaju “Raramuri”, tj. “ljudi koji trce”. Ovi ljudi su u stanju da pretrce I do 250 kilometara za jedan dan u lovu kako bi obezbedili hranu za svoju porodicu. Njihova izdržljivost je toliko fascinantna kada se uzme u obzir u kako skromnim uslovima žive, da ne poseduju nikakvu “hi-tech” sportsku opremu, da nisu ni na kakvoj
suplementaciji, da ne znaju šta znaci pliometrija, propriocepsija, “crossFit” I kros trening, traka za trcanje, ergometar, sat sa integrisanim GPS uredajem, pravilno izbalansirana ishrana, masaža, sauna, “dormeo” dušek I ostale olakšice za postizanje boljih rezultata. U istrošenim kožnim sandalama trce I trce po bespucima I stenovitim planinskim klancima, trce sa osmehom, trce prema horizontu, trce jer je trcanje njihov nacin života, njihov “credo”, njihova vera,
nada, trce jer u tome uživaju, trce jer to vole, bez opterecenja, bez ocekivanja, bez presije, bez straha, u njihovom trku nema agresije, napetosti, a opet ni najbolji svetski ultramaratonci ne bi mogli da im pariraju kada bi se našli sa njima “na crti”…
A kako sam ja izgledao neposredno pred odlazak na Floridu ? Stanje nije obecavalo… Bogomatero Milostiva pomozi mi… Nisam pošteno potrcao više od mesec dana, plašeci se da ne obnovim tešku povredu zaradenu na svom poslednjem ultramaratonu, tamo negde u sunovratnim surovim planinskim vrletima italijanskih Alpa, trceci u trci „Tor des Geants“… Secanja i slike agonije u kojoj sam se našao u Alpima trceci sa naprsnutom tetivom su me kao avet proganjali i u podsvest mi duboko urezujuci strah od neuspeha, strah da bi novi krah i pad uništio moju ljubav prema trcanju, prema ultramaratonu…
Trudio sam se da razmišljam pozitivno, ostanem motivisan i da unesem mir i spokoj u duše mojih najmilijih u cijim pogledima sam mogao da vidim ogromnu zabrinutost, ipak cekalo me je šest dugih dana neprekidnog trcanja u krug na stazi dužine jednog kilometra, gde cu dodatnu borbu voditi i sa vremenskom razlikom u odnosu na našu zemlju i ogromnom vlažnošcu vazduha i toplim, sparnim vremenom.
Svakodnevna obuka u stresnim situacijama i pod opterecenjem, treninzi snage ( narocito sam treninge snage bazirao radeci razlicite varijante vežbi sa ruskom kuglom-„girjom“) i fleksibilnosti, zahtevni poligoni pod punom opremom i taktika koji iziskuju izuzetnu motoriku i pokretljivost, rad u timu, akcije i dinamika posla u Specijalnoj antiteroristickoj jedinici SAJ ciji sam pripadnik, vratili su mi oštrinu i mentalni fokus, veru u sebe, a podrška porodice, dragih ljudi i prijatelja dala mi je „vetar u leda“ i novi entuzijazam.
A onda su stvari pocele da se odvijaju velikom brzinom, moj dolazak na Floridu, privikavanje na razliku u vremenu, poslednje pripreme pred pocetak trke, upoznavanje sa ostalim takmicarima, uvodna tenzija i trema pred start, euforija koju uskoro zamenjuje osecaj ravnodušnosti, ulazak u neku „mirnu zonu“, gde sam uhvatio svoj ritam i trudio se da ostanem što je moguce duže skoncentrisan na dovoljan unos tecnosti i hrane, na ekonomicniju tehniku trcanja bez forsiranja od samog pocetka i pokušaj da ubedim sebe da ja u stvari treba da uživam u svemu jer radim ono što najviše volim, trcim, dakle samo treba da trcim. Kako je to samo lako reci, razmišljao sam cesto o tome:). Legendarni švedski ultramaratonac K-G Nystrom, koji do sada ima preko 1200 istrcanih trka na duge distance, osmehivao bi mi se kada god bih ga obišao na stazi i savetovao bi me da usporim malo, trka je duga, govorio bi mi, cuvaj snagu za kasnije. Naravno, zahvalio bih se simpaticnom „skandinavcu“ i opet nastavio u svom ritmu. Kao anonimni ultramaratonac u tim krugovima, izazvao sam iznenadenje kod ostalih jer sam i posle drugog dana bio na prvom mestu, niko to od mene nije ocekivao, pa ni ja sam, ali osecao sam se „komforno“ i sveže. Trudio sam se da druge takmicare ne posmatram kao svoju konkurenciju, naprotiv, sa svima sam se zbližio i sprijateljio na stazi, pricao sam im ponosito o svojoj zemlji, narodu, istoriji i tradiciji, a zapitkivao znatiželjno o njihovim domovinama, kulturi, motivima. Na taj nacin pokušavao sam da zanemarim bolove koje sam polako pocinjao da osecam, uveliko sam „gazio“ tristoti kilometar, stopala su mi otekla i osecao sam bolove u donjem delu leda, kukovima i kolenima. Znao sam da ce se to desiti pre ili kasnije, beton je surovi neprijatelj na tako dugackim trkama, telo trpi veliko opterecenje i pritisak. Da bih olakšao trcanje isekao sam prednji deo patika kako bi se stopala i prsti na nogama raširili cime bih sprecio pojavu žuljeva. Ovaj „novi model“ patika izazvao je simpatije i zainteresovanost kod ostalih trkaca, pa su do kraja ultramaratona mnogi takmicari uradili istu stvar. Velika vlažnost vazduha i kiša koja nas je pratila na pocetku, kao i raznolikost biljnog i životinjskog sveta oko staze, davalo je osecaj kao da trcite kroz cuvene „kišne šume“-džungle. A kada bi pala noc sve bi utihnulo, sve oko staze bi postalo jezivo mirno, a trkaci bi nekako usporili ritam i sve bi zaokruživalo tu sablasnu sliku. Poceo sam da vodim veliku borbu sa samim sobom tokom tih dugih noci, narocito cetvrtog i petog dana trajanja ultramaratona, ponestajalo mi je motiva, cekao me je dug put do kraja, krug od jednog kilometra sada mi je bio tako dugacak i kao neko snažno utvrdenje teško osvojiv, bolovi su postajali sve izraženiji, a misli o odustajanju pocele su da me obuzimaju…
Moja velika nada, oslonac i podrška, moj prijatelj Aleksandar Ðakovic koji me vec neko vreme prati na raznim takmicenjima i ultramaratonima i sada je bio uz mene. Bodrio me je neprestano, duševno i smerno kako samo on to ume, spremao hranu (u njegove kulinarske sposobnosti mogli su da se uvere i ostali takmicari kojima je nesebicno spremao i delio palacinke:) ), menjao carape, masirao, presvlacio opremu, molio se snažno i iskreno za mene, hrabrio me u
mojim najmracnijim trenucima, delio moj bol i radost. Njegovo prisustvo mi je ulivalo spokoj. Da bi covek uspešno završio šestodnevni ultramaraton od krucijalne je važnosti da ima pored sebe osobu od poverenja, njena uloga je izuzetno važna i zahtevna. Osmeh mi se pojavio na licu i neka pozitivna energija mi je preplavila telo kada sam u jednom trenutku Aleksandra zamislio kao Sanca Pansu vernog prijatelja mene, Don Kihota koji se bori protiv „vetrenjaca“, e pa
vetrenjace su sada bili ti dugi kilometri ispred. To mi je bilo potrebno, konacno sam shvatio suštinu. Moram da ostanem pozitivan i da razmišljam samo o lepim stvarima, a kilometri ce tako brzo prolaziti…Smenjivale su se misli o porodici, prijateljima, u sebi bih ponavljao Isusovu molitvu, nekada na glas pevao svoje omiljene pesme, ali repertoar nije bio širok, ne znam zašto, ali mogao sam da se setim samo nekoliko pesama… Bože moj, koliko volim svoju zemlju
pomislio bih u tim trenucima, sve ovo i radim zbog moje Srbije, ako je cena trenutni bol i patnja, izdržacu, moram, ali svoju zemlju, svoju porodicu i drage ljude ne smem izneveriti.
Energetski usponi i padovi su sastavni deo ovakvih trka, pa mi se dešavalo da i pored moje dobre volje opet mracne misli zagospodare mojim umom, nije bilo šanse da se setim neceg pozitivnog, pitao bih se zašto je meni sve ovo potrebno, setio bih se mog neuglednog iznajmljenog stana sa trošnim ormanom i starim krevetom, kredita u banci, nesrecne zaljubljenosti u jednu Mariju, svih mojih neostvarenih nadanja i želja, osmeh je postajao izveštacen, tempo trcanja usporen, gubio bih ponovo dah, oci bi postajale krvave, postajao bih isfrustriran, a jedan od najboljih svetskih ultramaratonaca, Danac Olsen je iskoristio tu cinjenicu i pretekao me, zauzevši sigurno prvo mesto. Impresivno kod Olsena je njegova smirenost, nacin trcanja koji deluje nekako nerezonski, a opet je jako ucinkovit, iskustvo i odlucnost kojim pleni, zaista sam pocastvovan što sam imao priliku da delim stazu sa takvim velikanom. Na kraju trke mi je priznao da sam ga svojim nastupom i trcanjem naterao da da sve od sebe i da mi je zahvalan na tome. I kod ostalih takmicara vidi se ogroman umor, vecina je suocena sa odredenim poteškocama u vidu razlicitih telesnih povreda, problemima sa disanjem, povracanjem, vrtoglavicom. Medusobno se podržavamo i hrabrimo, ali cini me se nekako neuverljivo i tiho, svi smo na ivici snage Cetvrte noci od pocetka trke, negde duboko posle ponoci, bio sam toliko iscrpljen da sam poželeo da legnem na stazu, zaspim i probudim se šesti dan kada sve bude gotovo, da bi me iz razmišljanja trgao zvuk koji je dopirao iz šipražja pored staze. Ugledao sam nekoliko silueta kako se šunjao rubom staze i pomislio kako haluciniram jer sam u jednom trenutku mogao jasno da raspoznam da se radi o rakunima. O Bože odakle rakuni tu, sigurno mi se pricinjava. Naslušao sam se prica od starih ultramaratonaca da u trenucima velike fizicke iscrpljenosti i napora dolazi i do halucinacija. Još mi je samo to falilo, pomišljam u sebi. Ispostavilo se da su rakuni redovni gosti dela staze na kojoj se trka održavala. Koliko sam se samo smejao kada sam to cuo, „šumski lopovi“ su osetili da u blizini ima hrane pa su došli da izvide teritoriju:)
Dani su prolazili u tim konstantnim usponima i padovima, gore-dole, dole-gore, a što je još važnije prolazili su i kilometri. Kako se bližio šesti dan moje samopouzdanje je raslo, opet mi se vratio osmeh na lice, vreme se prolepšalo, a i plasman je bio neocekivan, držao sam cvrsto drugo mesto i napredovao lagano ka obaranju državnog rekorda u šestodnevnom ultramaratonu koji je iznosio 677 kilometrara. Telo je bilo samo orude koje je pratilo ono što mu je glava naredivala, uverio sam se da su fizicke granice ljudskih mogucnosti tamo gde ih mi sami postavimo. Bol je utihnuo, kao da ga nikada nije ni bilo, telo je
radilo po nekom sopstvenom automatizmu, a duh i mozak su bili pokretaci cele price. Cinilo mi se da bih mogao da trcim još danima, korak je postajao mekan, umeren, ritmican, baš kao onaj korak kog sam u snu video kod jednog Tarahumara indijanca, obuzimala me je neka jeza i navala emocija kako se približavao kraj. Nisam trcao za novac, nisam trcao za slavu, za titulu, za prestiž, za samoisticanje, trcao sam za svoju zemlju, svoj narod, za sve ljude koji veruju i pošteno se trude i rade svakog dana kako bi svet ucinili boljim mestom za sve nas, trcao sam za nadu, za motivaciju, za dokaz da uvek može još, da je ultramaraton kao i život neprestana borba.
Epilog, novi državni rekord, 682,7 kilometara i drugo mesto ukupno, ali epilog nije kraj kao što je to uobicajno, ovaj epilog je samo pocetak, a inspiraciju cu i dalje imati u neogranicenim kolicinama sve dok sam okružen „malim“ ljudima velikog srca.
