Stazama titana: Priča o ludom Srbinu koji trči unazad

Trka Tor des Geants ili Stazama titana je ultramaraton koji se održava svake godine od 8. do 15. septembra na italijanskim Alpima. Dugačka je 330 kilometara, a takmičari moraju da je završe u roku od 150 časova. Važi za jednu od najtežih i najzahtevnijih trka na svetu, a ove godine Srbiju je predstavljao Jovica Spajić. Njegovu priču, od koje zastaje dah, prenosimo vam u izvornom obliku…

Prošlo je neko vreme od velike, kako je ja nazivam „golgote” i stradanja na legendarnoj trci u italijanskim Alpima, mada imam osećaj kao da se to dogodilo mnogo davno, nekom drugom, kao da sam ja bio pasivni posmatrač cele predstave, lutka na žici koju pokreće neko drugi i da „igram” po nahođenju nekog drugog… A predstava, predstava je bila jednaka hodanju po rubu provalije, svaki pogrešan korak vas vodi u ambis bez povratka.

Vraćam se s posla kao i uvek zamišljen s knjigom u ruci. Ko me poznaje, zna da u slobodno vreme ne ispuštam knjige gotovo nikada iz ruku, čitam „Malog princa” po dvadeseti put i iznova pronalazim smisao i poentu priče, novo otkriće i interpretacija izmamljuju mi osmeh na lice, već danima se nisam smejao, prisetih se… Neka nova inspiracija i motivacija me preplaviše, vreme je da se vratim na pravi put, tamo gde sam stao pre trke u Italiji, vreme je da vratim fokus i oštrinu…

Zaspao sam ranije nego inače, nešto pre 21 sat i čini mi se utonuo odmah u onaj pravi, duboki san, onaj koji okrepljuje i dušu i telo. Sanjam čudan san, trčim sam negde u planini, sumrak je, osećam hladnoću i svežinu, teren me dosta podseća na Alpe, možda čak i jesu, nisam siguran, nekako sam lagan, miran, tehnika je savršena, ritam, disanje, sve je u dobroj kompoziciji, kao da letim, hodam po oblacima, u pozadini čujem pesmu „What a wonderful world” Reja Čarlsa… Odjednom se budim, gledam na sat – 4.15, ustajem. Svako jutro ustajem u to vreme, odradim svoje vežbice, popijem mlaku vodu i pojedem kašičicu domaćeg šumskog meda, to je neki moj nazoviritual, tako mi dan započne. Svežiji sam, vispreniji… Na TV-u je spot grupe U2, pesma „Beautiful day”, kakav početak dana… A onda se setih da sam do juče imao oštar bol u skočnom zglobu leve noge i tetivi iznad zgloba, a gle, bola više nema, pokrećem zglob u svim smerovima, sve je u redu… Da li i dalje sanjam, ne, ne, ne, rane polako zaceljuju, vraćam se u normalu, mišići su nekako aktivniji, življi, samo strpljivo, govorim sebi, mirno i polako sada. Sve je ovo novi ispit, novi izazov, ali sada s mnogo više iskustva pristupam stvarima, prošao sam pakao, rodio se i stradao nekoliko puta tokom trke u Alpima, toliko uspona i padova, suze, smeh, krv, znoj, halucinacije, ni Hičkok ne bi mogao da izrežira i napravi film sa više dramaturgije i obrta…

A sada TOR DES GEANTS…

Sam početak… Na startnoj sam liniji, okružen gomilom trkača iz svih delova sveta, svi imaju neku svoju priču, neki motiv, izazov, a ja…? Ja sam svoj pogled usmerio daleko, daleko, ali visoko ka nebu, ponavljam Isusovu molitvu i pokušavam da se izolujem od sve te buke oko sebe, koncentrišem se, premotavam film, da li sam uradio sve što je trebalo, da li sam trenirao dovoljno, da li sam vodio dovoljno računa o ishrani, da li mi je oprema odgovarajuća, da li je taktika dobra, da li sam prikupio dovoljno informacija o vremenu, terenu…

Courmayeur, mesto starta, deluje kao karneval u Rio de Žaneiru – hiljade živopisnih boja, muzika, u pozadini se čuje tema iz filma „Pirati sa Kariba”, toliko adrenalina na jednom mestu. Osvrćem se oko sebe, gledam u planinske maglovite vrhove oko gradića, deluju surovo, pitam se da li sam se precenio, da li sam zreo za ovu trku, pa ja nemam nikakvu logistiku, nemam tim kao ostali, imam jedan par patika i skromnu opremu. Došao sam dan pred početak trke, pa o čemu sam mislio, Bože, ali neću odustati, daću sve od sebe, trčim za svoju zemlju, svoj narod, porodicu, prijatelje, svi veruju u mene, ne smem ih razočarati. Trenirao sam jako i pošteno, nisam se štedeo, to mi daje nadu…. Podršku mi i dalje daju moji prijatelji Dalibor Daničić (koga smatram delom svoje porodice, veliki entuzijasta i sjajan čovek i sportista, deluje mi zabrinuto, savetuje me da se malo zagrejem i „rastegnem“, govori mi da nisam sam, eh koliko sam srećan što imam takve prijatelje…) i Aleksandar Đaković (moj „ratio” i glas razuma, čovek koji i u ovim trenucima jedini izgleda pribrano, računa nešto, vidim mu zamišljeni pronicljivi pogled, on ništa ne prepušta slučaju, nasmejah se na tu pomisao) koji su me dopratili do starta… Momak iz Subotice, Nikola Kujundžić je pored mene. I on trči za Srbiju, iskusni planinar i planinski trkač, mentalno izuzetno stabilna ličnost, miran i sa jasnim planom da lagano i pažljivo uđe u trku, bez preteranih ambicija, smatra da ovaj put treba kupiti iskustvo i „skenirati” stazu, a biće dana za megdana, vratićemo se opet. Mada, posmatram ga, deluje mi dosta euforično, skakuće u mestu, viši je od skoro svih takmičara, opet me obuze jedna komična misao, ovako vitak i vižljast Nikola me podsetio na detinjstvo i kada sam u osnovnoj školi u „Čitanci” zapazio ilustraciju za tekst „Bosonogi i nebo” gde je bio nacrtan jedan visoki momčić sa glavom u oblacima, vitak i sa ogromnim nogama, taj lik me je neodoljivo podsećao na Nikolu. Opet se slatko nasmejah na trenutak…

Tu su i legendarni trkači ispred mene, ti takozvani VIP trkači, Franko Kole, Nik Holon, Oskar Perez Lopez, Lionel Trivel, Kristof le So, Džo Grant, Frančeska Kanepa i mnogi drugi, tu su najelitniji i najiskusniji planinski trkači na planeti, tvrdokorni i sa višegodišnjim iskustvom bavljenja ovim ekstremnim sportom, neki od njih i žive u Alpima, baš u regiji gde se trka odvija, a većina ih je već nekoliko puta trčala Tor des Geants, poznaju svaki kamen, svaku stazicu, uspon, pad, sve su oni izračunali, ne sumnjam u to, ali nemam ni ja šta da izgubim, mlađi sam od svih njih barem deset godina, spreman sam kao nikada u životu, pa kako kaže naš narod, „ćeraćemo se mi”… Interesantno, razmišljam kako sam pre trke, recimo nekoliko sati pre starta pojeo šest-sedam tradicionalnih svežih italijanskih kroasana (nekoliko slanih i nekoliko slatkih) s toplom čokoladom… Uh kako mi je to prijalo! Mislim da su definitivno kroasani „turbohrana” za ovakve trke, lako su svarljivi i puni „goriva”, definitivno treba razmisliti o tome… A opet, veče pred trku sam pojeo srednje hrskavu i preukusnu picu i testeninu sa paradajz sosom i maslinovim uljem uz svežu salatu i sok od ceđene pomorandže, pa s obzirom na to da se inače hranim „monaški” i lagano, ovo je definitivno bilo pravo punjenje energijom…

Nešto mi je privuklo pažnju, moj ranac deluje nekako kabastije i teže od većine rančeva ostalih elitnih takmičara, a stavio sam samo osnovne stvari, imam dva bidona napunjena elektrolitima, ukupno 1,5 litar tečnosti što je dovoljno da dođem do prve okrepne stanice, tu su i energetski blokovi-čokoladice i esencijalna oprema za trčanje i kretanje u planinskim uslovima ( jakna, šuškavac, kapa, rukavice, čeona lampa, duga majica, pantalone, folija..). Plan mi je da na startu trke probam da pratim vodeću grupu trkača kako bih izbegao gužvu jer su kozje staze vrlo uske i tehnički zahtevne, pa je pretrčavanje takmičara gotovo nemoguće… Razmišljam o tome kako moram energetski ostati dobar i stabilan, to mi je jedina šansa da pariram najboljima, ne poznajem stazu, oprema je skromna, sam sam, nemam „pejsere” (ljude koje trče sa mnom na stazi), moram biti strpljiv i razuman, koncentrisan na unos tečnosti i hrane…

A kada je trka i zvanično startovala, krenuo je stampedo. Stotine trkača su se kao reka sjurile ulicama malenog gradića i uputile u planinu, a ja sam gubeći dah iz pozadine pokušavao da se približim vodećoj grupi koja se polako gubila iz mog vidokruga. To sam i uspeo posle nekih tridesetak minuta, plan je bio da budem tu, među prvih 50 i da čekam svoju priliku, znao sam negde podsvesno da je trka isuviše tehnički zahtevna i surova i da prava stvar počinje posle 200 kilometara, a do tada treba ostati što svežiji, što zdraviji i fokusiraniji… Na moje veliko iznenađenje, sa lakoćom sam parirao vodećima, nisam se preterano trošio, a bio sam tu, uhvatio sam njihov ritam i ušao u zaleđinu, kao zombi sam pratio njihove korake, nisam se osvrtao, bio sam u trci, miran i stabilan, „tap-tap”, imao sam ritam, na svakih dvadesetak minuta sam se hidrirao, a na svakih četrdesetak minuta pojeo bih nešto, već pre nego što bih došao do okrepnih stanica znao nih šta mi treba, trudio sam se da konzumiram što više supa, čajeva i tečne hrane, a na većim check-point-ima bih jeo krompir ili testeninu u raznim oblicima, kao i slane krekere, a i topla čokolada koju sam uzeo na jednom vrhu, na skoro 3.000 metara nadmorske visine, vratila me je iz mrtvih. Zamislite samo tu privilegiju. Mislim da taj ukus nikada neću zaboraviti, kao i grožđe u legendarnom gradiću Donas… Baš čudno čega se čovek seća… Definitivno sam uverio, po ko zna koji put, da samo prava hrana, mislim konkretno na hranu u vidu testenina, krompira, pice, supa i peciva, mora da se uzima tokom ovako dugačkih ekstremnih ultramaratona…

E tu dolazi do prvih pravih problema, mnogo vremena sam gubio na check-point-ima, jer nisam kao većina imao ekipu i nekog sa sobom ko bi mi brže dodao stvari, hranu, izmasirao, ostajao sam po sat vremena na velikim „životnim“ stanicama, a ostali trkači iz prvih 20 bi bili zbrinuti i još bi odspavali dok bih se ja snašao, napuštali bi ta mesta odmorni i opskrbljeni, a ja u frci i još umorniji… Ali i pored toga konstantno sam se držao u prvih 15-20 takmičara, usput bih nailazio na elitne trkače koji odustaju zbog svakojakih razloga – iscrpljenost, žuljevi, povreda kolena, zglobova, tetiva… Naravno, vaspitan u tradicionalnom duhu uvek bih stao, pitao za zdravlje, ponudio pomoć i tek onda nastavio dalje, e to je svim trkačima bilo nejasno – nisu navikli na ljudsku toplinu i samilost. Pa, pobogu, to je normalno zar ne, pomoći drugom u nevolji, to je ljudski. Ili grešim…

A trasa kojom se trči je neverovatno teška, takvi usponi i padovi, oštre stene i kamenje, veliki kameni blokovi još iz perioda Rimskog carstva, to se ne može rečima dočarati, zaista nestvarno surovo, telo trpi veliko opterećenje, kolena, butine, sve je to pod konstantnim pritiskom, koncentracija stalno mora da bude na visokom nivou… Zbog loše obuće, jednog para patika, već posle 150 kilometara sam dobio mnogo žuljeva po stopalima, prsti su pomodreli, pete ispucale, a dobio sam i strašne ojede po butinama, jer sam dobar deo vremena bio mokar, ali me to svakako nije pokolebalo, niti jednog trenutka navelo da imam crne misli, brinulo me je što sam počeo da osećam manjak koncentracije zbog nespavanja, već je prošlo više od 50 sati kako nisam spavao, počeo sam da posrćem, klizam se, padam, usne su ispucale, počeo sam slabije i da jedem, nije to bio dobar znak… Negde na 170. kilometru i pri nekom velikom usponu, na 2.500-2.700 metara, počela je da pada jaka kiša i susnežica, pao je i mrak, zlokobni vetar je duvao snažno i uvlačio se u kosti, na sebi sam imao laganu jaknicu i tanke helanke, bio sam na izmaku snage, molio sam se Gospodu kao nikada do tada u životu, pevao na glas kako bih zadržao prisebnost (zanimljivo je da u tim trenucima nisam mogao da se setim više od dve pesme koje sam stalno ponavljao), pokušavao sam da uhvatim neki ritam, a u daljini, na oko 500 metara ugledao sam svetlo, bio je to takmičar ispred mene…

Dao sam sve od sebe da ga sustignem, krenuo sam snažno da trčim uz oštar uspon i nakon dobrih sat vremena sustigao sam Ijana, tvrdog i iskusnog Irca koji trči za tim Columbia, nasmešio mi se i sa simpatičnim irskim akcentom počeo da priča kako je u Irskoj ovakvo vreme normalno i da njemu ne smeta, bio je sjajno opremljen i dobro obučen, trčao je lagano i sigurno. Zamolio sam ga da trčim zajedno sa njim kako bih održao kakav-takav ritam, nije imao ništa protiv… Ispostavilo se da imamo mnogo toga zajedničkog, on je reprezentativac Irske u ultramaratonu i ima neke fantastične rezultate, trči dugo i završio je neke od najtežih trka na svetu, uvek u najboljih 10. Kako smo se približavali dvestotom kilometru, Ijan je posustajao i molio me da nastavim dalje sam i da će mi se pridružiti kasnije, već je i njega umor savladavao. Ipak, dogovorili smo se da napravimo malu pauzu u nekakvoj štali koju smo pronašli duboko u planini, nisam želeo tu da ga ostavim samog, pribili smo se jedan uz drugog, pokrili folijom za hitne slučajeve, pokušavali da se ugrejemo i barem na trenutak sklopimo oči…

Taj tren je trajao tako kratko, probudio sam se i krenuo da se tresem od hladnoće, morao sam da se pokrenem, ali telo se opiralo, već sam osećao bolove i grčeve po celom telu… Ipak smo nekako nastavili i uskoro došli do okrepne stanice, gde su nas volonteri začuđeno gledali, rekli su nam da u tom trenutku i po tom nevremenu trči samo nekoliko trkača, svi su čekali da vreme malo popusti. Obavestili su me da sam trenutno na 13. mestu, što je bio moj najbolji plasman do tada… Uzeo sam toplu supu i čaj i nakon nekoliko minuta odlučio da dalje sam nastavim i probam da iskoristim trenutak i motivaciju i da uz Božju milost ubrzam malo i sustignem vodeću grupu. Krenuo sam oštro, čekala me je strašna nizbrdica, butine su polako popuštale usled velikog nagiba, a umor je učinio da mi koraci postanu nesigurni, padao sam, klizao se, patike su već počele da se raspadaju, krv je lila iz kolena i lakta… Nisam više mogao da kontrolišem telo, prepustio sam se i kao u snu krenuo da jurim niz padinu, da bi se u jednom trenutku dogodio trenutak koji će me kasnije koštati mnogo – leva noga je propala i upala u rupu u steni koju nisam mogao da vidim, osetio sam oštar bol u skočnom zglobu i tetivi iznad skočnog zgloba. Zanemario sam tu činjenicu i nastavio dalje kao da se ništa nije dogodilo, polako je počelo da sviće…

A zora je donela novi bol, oštar bol u zglobu postao je nepodnošljiv, osetio sam da mi obe noge pulsiraju, pomerio kompresione čarape i ugledao ogromne otoke na obe noge, a stopala su mi bila kao u Hobita, ogromna, otečena, masakrirana, listovi tvrdi kao kamen (opet sam se blago nasmejao, pomislio sam kako zaista u tom trenutku ličim na hobita Froda Baginsa iz Tolkinovog „Gospodar prstenova”, tako nizak, mršav, izmučen i s ogromnim stopalima )… Ali bio sam blizu, već sam uveliko gazio 250. kilometar i dobro se držao, energetski sam se povratio, motivaciono dobro i psihološki stabilno delovao, čak sam i na stazi odspavao dobrih 45 minuta u tom čuvenom „fetus” zgrčenom položaju. Govorio sam sebi da bez obzira na sve moram istrajati, ne smem stati, ni po koju cenu ne smem odustati – Bože, pomozi, molio sam se, ne daj me, Gospode, daj mi snage da izdržim, Bogorodice, pomiluj me, stalno sam ponavljao… A onda su došli trenuci agonije, trenuci neverovatnog bola i patnje, svaki korak me je boleo, nizbrdica mi je postala najgori neprijatelj, bol u tetivi mi je ograničavao pokret, nije se moglo dalje, setio sam se jedne knjige, setio sam se priče jednog monaha koji je usled bolova morao kilometrima hodati unazad jer je to bio jedini položaj u kojem je bol bio podnošljiviji… E pa ti mračni trenuci su došli, smejao sam se na silu, pokušavajući da zavaram sebe i ubedim svoje „demone” da sam dobro, da zaboravim na bol, krenuo sam da trčim unazad, bol je bio manji, ali nije iščezao. Volonteri koji su me usput sretali sa suzama u očima su me pozdravljali, navijali i na lošem engleskom govorili „Crazy Serb”, a onda „Forza 556”, pozdravljao sam ih sve sa „Grazie, ragazi”.

Lagano su me sustizali ostali takmičari koje sam ja nešto ranije pretekao, ali i pored toga držao sam se sigurno među 20 najboljih, ali najzanimljivije od svega što meni niko od njih nije ponudio pomoć, nije upitao da li mi nešto treba, pa zamislite nije im delovalo čudno zašto ja to trčim unazad… To me je razočaralo.

Nekako sam posle dobrih sedam sati došao do velike okrepne stanice, slomljen i deprimiran, sav pocepan, krvav i otečen, na vratima su me odmah dočekali medicinski radnici koji su od strane volontera obavešteni da jedan „ludak”, takmičar sa brojem 556, dečko iz Srbije, trči unazad… Unutra su svi aplaudirali, a meni su suze preplavile lice, svi su zaplakali sa mnom, negde u dubini duše sve mi se skupilo, bila je to kulminacija emocija… Jedna starija doktorka mi je pomogla da skinem ranac, položila me na krevet, skinula patike i čarape, a tamo prizor za horor filmove, obavestila me je da je za mene ovogodišnji „Tor des Geants” gotov i da moram u bolnicu kako bi mi sredili noge. Zagrlila me majčinski i zajedno sa mnom zaplakala. Molio sam je da nastavim, ubeđivao da mogu, da moram da nastavim, da trčim za svoju zemlju, za svoju Srbiju, ali uzalud, nije želela da me pusti. Govorila mi je da je zdravlje najbitnije i da se vratim sledeće godine po „iskupljenje”… Stavili su me u bolnička kola i odvezli u bolnicu u susednom gradu. Od iscrpljenosti sam odmah zaspao i imao sam neprestane „fleševe”, budio bih se, pa bih opet zaspao, telo se opiralo, bolovi su bili nesnosni… Probudio sam se sa bandažiranim nogama i zavojima po telu na mestu gde smo startovali trku.. Bilo mi je vrlo teško, osećao sam veliku tugu u srcu i duši, volonteri su me tešili i govorili mi da sam heroj, priča o ludom Srbinu koji trči unazad je stigla i do njih…

Pomogli su mi da dođem do mesta gde sam odseo i tu se moja epopeja iz italijanskih Alpa završava… Smeštaj smo Nikola Kujundžić i ja delili sa plemenitom i predivnom osobom, trkačicom iz Hrvatske, Daliborkom Dali Dokić (devojkom od nekih pedesetak kilograma, sa srcem velikim kao Himalaji koja je zbog iscrpljenosti i nedostatka sna morala ove godine odustati na trci na nekih 200 kilometara). Pominjem Dali jer su mi njena pozitivna energija i reči podrške uneli mir u dušu posle svega što mi se tokom trke izdešavalo. Hvala ti, Dali, do neba…

Stekao sam veliko iskustvo u Alpima, naučio mnogo toga o sebi, shvatio važnost logistike, podrške, opreme, psihološki osnažio, taktički sazreo, sada sam se i oporavio, rane su zacelile, tetive ozdravile, duša i srce se umirili, opet sam u fokusu, Moja velika naredna trka se bliži, neću dozvoliti iste greške, ne smem i ne želim… Naš legendarni, veliki ultramaratonac i čovek koji živi u SAD-u Serđo Radovcić mi je poslao poruku podrške u kojoj piše: „Nadam se brzom oporavku. Sad si naučio poslednju lekciju ultramaratona. Ništa nije važnije od tebe i tvog zdravlja. Sve što je važno je u tvom srcu. Ti si za mene heroj.”

E pa lekciju sam naučio, greške sam skupo platio, ali sada znam, put je trnovit i ispunjen lavirintima i zamkama, ali se polako nazire svetionik i putokaz.

Bezgraničnu zahvalnost dugujem svojoj porodici, prijateljima i svim ljudima koji mi pomažu i daju podršku kako bih Srbiju predstavio na najtežim ultramaratonima u svetu, hvala vam do neba i od srca. Ne bih sada da imenujem bilo koga, plašim se da ću nekog zaboraviti i izostaviti, a to ne bi bilo pravedno. Sve te osobe i institucije znaju koliko ih poštujem, uvažavam i kolika je moja zahvalnost. Neka vas sve milostivi Gospod čuva i podari vam zdravlje, sreću i blagostanje…

Jovica se trenutno nalazi u fazi priprema za trku „Icarus Florida ultra fest“, šestodnevni ultramaraton u mestu Fort Loderdejl u SAD-u, koji počinje 10. novembra.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.