Novela o vitezu

Dok pada na kolena pogled mu seže daleko na Istok, na mesto Spasiteljevog groba, gleda skoro beživotnim očima u modrinu Neba, moli se snažno, svim srcem, sa usana mu tiho, melodično izlaze reči Isusove molitve… Oklop mu je prekrila rđa, plašt mu šiban vetrom-iskrzan, izbledeo, ali taj barjak na kome su ispisane reči LjUBAV-VERA-NADA vijori se ponosito u snažnom stisku izmučenih ruku Viteza.

Telo se grči od hladnoće, dah je usporen, ispred njega surovi nepregledni vrhovi najviše planine čudnovatog kraljevstva gde obitavaju nebeski Serafimi i Heruvimi, ali i zli duhovi potekli iz samog Ada, gde ne raste smilje i bosilje, niti bilo koje biljčice čije mirise duboko u sebi Vitez kao da može na trenutke da oseti. Oni ga podsećaju na njegov dom, na njegovo malo kraljevstvo tamo negde daleko, na kraljevstvo koje u svojim riznicama nema ni zlata niti bilo kakvog zemaljskog blaga, ali koje ima nešto mnogo dragocenije. Ima narod krepkog i skrušenog duha, ima narod svete i mučeničke istorije i tradicije gde se čestitost, nepokolebljivost i hrabrost prenose sa kolena na koleno.

Zna Vitez da mora savladati i izvući se iz ovog ambisa čije su se čeljusti nadvile nad njim sa željom da ga odvuku u tamu i svet uprljan gresima. On se mora popeti na vrh planine, mora proneti barjak tamo gde su retki dolazili i sa vrha u svoje kraljevstvo i svom narodu doneti ono šo je ispisano rečima na barjaku LjUBAV-VERA-NADA. Za Viteza nema ništa svetije i čistije.

Godinama već nosi u srcu istu misao, isti ideal, molitvene osobine u duši, spreman je da podnese i najteže muke i prođe najtrnovitije puteve, močvare i bespuća da svom kraljevstvu i narodu podari ono što se nalazi na vrhu ove zloglasne planine.

A i sami dotadašnji putevi do ove planine bivali su nemilosrdni. Na tim putevima Viteza su šibali vetrovi, zatrpavali snegovi, u mračne dubine ga vukao pustinjski pesak, pržili ga sunčevi zraci, nepregledni kameni drumovi lomili su njegovo telo, a kao zlo seme u trenucima najveće patnje i bola Lukavi je pokušavao da u njegovo srce poseje gordost, sujetu i jed. Ali volja i vera u srcu Viteza bili su samo jači svakim iskušenjem, a ognjeni mač u borbi sa Lukavim iskovan je iskrenim, pozitivnim mislima i molitvama plemenitih ljudi-naroda iz njegovog kraljevstva.

Susretao je na putevima izopačene i zlobne izaslanike iz Ada koji su mu nudili mnoga bogatstva ovoga sveta samo da odustane od svog nauma, koji su ismevali njegovu borbu ubeđujući ga da on nije dorastao takvom zadatku, da su reči ispisane na njegovom barjaku nepostojeći ideali i jeftina „roba“, isprazna slova, da njegovo srce i dušu ne treba da hrane molitva i ljubav prema njegovom narodu, već da se prepusti uživanju koje mu oni nude u Donjem kraljevstvu tame.

Nije se Vitez dao pokolebati, prejaka je njegova vera, snažni su ideali koje je još u detinjstvu nasledio od svojih najmilijih. Sa blaženim osmehom nastavlja Vitez svoj put, a utočište i dodatnu nadu, veru i ljubav nalazi u svom narodu i saborcima, svi oni su svoje plemenite misli usmerili u put Viteza, kroz njegove oči i oni vide ljubav, veru i nadu koja ih čeka na vrhu najsurovije planine. Vitez nosi duh naroda !

I dalje je Vitez zagledan u vrhove planine, ustaće on kao što je to uvek činio, mora, može i hoće, zbog svih koji veruju u njega, zbog svih koji se mole za njega, zbog LjUBAVI, zbog VERE, zbog NADE !

*Posvećeno svim savremenim vitezovima i njihovim „bitkama“…“